Rekvijem – Marko Šelić Marčelo

Stara gitara bez zica, bezivotna, pokraj zida
tiha jed, vreme je surovi ubica, pritajen
k’o prijatelj sto izda te, kad citav vek iza je
nistavne ove koze zguzvane sto skori kraj ne priznaje.

Mrzim ovo telo, bore, staracke pege i sede
stare stvari u nasoj sobi sto u mom oku blede
u borbi da ostanu lepe..nekako tuzno su lepe.
Kao da vape, razapete na kazaljke slepe
sto jedino svoj put vide – ne razumeju bedne,
trosne komade namestaja i ljudskih osmeha – k’o cerge
dok lutaju. Stvari nisu svesne. Nisu ni glave.

Sve ce na kraju stati u te sekunde male
I ko smo tad? Otkucaji kosmosa.,cujem ih nocas,
stoperica okrutna, boje se tope, hladna postelja
njena kosa prosuta po jastuku, i dalje mirisna.
spavacica tirkizna, ruka i prsten izlizan.

Deca su srecna, ali deca su daleko
Imaju svoje zivote, ceka ih nekad negde neko.
Jos uvek ne strepe pred senkom, ne boje se mraka,
po koji nedeljni rucak koji jos dele sa nama.
A mi?
Dva starca, sanjali smo ovo:
da mastamo i lutamo skupa, sve do poslednjeg “zbogom”,
citava srecna vecnost smestena u oko – moje i njeno,
leto po leto, a sada drhtim pred zorom.
Sta ako ona ode prva? Sta cu sa sobom?

I ovom sobom satkanom od tisine koja jeci bolno.
Ne smem da joj taknem ruku! Ne smem ni pogledom!
Razara me sama pomisao da ce biti hladna olovna.
Mrzim ova tela! Zasto ne leprsaju ponovo?
Samo jos jednom! Jednom samo! Nek zazmuri Bog!
Zeljo moja. Mesece moj, budi opet moje Sunce!

Samo jednom jos! Usne na usne, srce uz srce.
Ne smem da te dotaknem! A sav hrlim ka tebi!
Grlim te i jecim, ne dam te, do oltara vodi tepih.
Ponovo! Jos jednom u belom, nek svemir drhti pred srecom!
nek vecnost traje vecno, samo jos jednom!

Celi zivot zajedno, vise i ne primjecujemo
kol’ko se ispunjavamo, dok misli premecemo.
Stopljeni u jedno, dusa uz dusu, bok uz bok.

Oci pune secanja bulje u prazan strop.
Celi zivot trazim samocu, da budem sama sa mislima,
a kad je imam, bezim ko djavo od tamjana.

Stisni mi ruku, u tebi ne vidim starca.
U mojim ocima jos si poput decacica.
Seti se, lepota je u ocima onog sto gleda:
takve nas i Bog vidi sa druge strane neba.

A mi, dva starca. Sanjali smo ovo:
da mastamo i sanjamo skupa – do poslednjeg “zbogom”.
Tko bi rek’o, vreme leti, mozda nas uzme sa sobom.
Kako god bilo, zelim otici s tobom.
Svladava me nemoc, ne daj da zaspem u snu!
Strah me nagriza k’o rak, sto ako sutra ne budem tu?

Barem sam volela, ma barem sam probala,
zivim bez zaljenja, umirem slobodna.
Vidi nas, dva starca. Sanjali smo ovo:
da mastamo i sanjamo skupa – sve do poslednjeg “zbogom”.
dva starca, sanjali smo ovo
da sanjamo skupa – zbogom.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Categories

%d bloggers like this: