Владислав Петковић Дис – Утеха

Мисао се губи, нестаје и тоне
у долини плача, где се нада купа,
где страдања живе, где се сузе роне
и где точак патњи клопара и лупа.

И док мисо спава, клонула, у миру,
извија се љубав на крилима ноћи,
и са собом носи разлупану лиру,
и креће се, чебди по мојој самоћи.

Као ехо среће, без шума и гласа,
преко тајних снова висинама стреми,
као зора небом зрачно се таласа,
као вече у ноћ губи се и неми.

И траг јој остаје, и слика се ствара:
Небо плаво, ведро, као њено око,
поглед који прича, теши, разговара,
појима и воли и гледа дубоко.

Ја осећам душу и своју и њену:
Обе, вечне, стоје на једном осмеху,
на једном простору, у далеком времену,
које каткад ступа и шапће утеху

 

comforting-friend-L

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Categories

%d bloggers like this: