“Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas! Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete… Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi!“

“TO JE DOBRO”

Nekada davno živio jedan afrički kralj koji je imao jako bliskog prijatelja, prijatelja sa kojim je odrastao. Taj njegov prijatelj imao je naviku da, šta god da se desi u životu, kaže:“To je dobro.“
Jednog dana kralj pođe u lov sa svojim prijateljem. Prijatelj je prethodnno pripremio puške, ali ispostavilo se da jednu pušku nije dobro podmazao. Kad je kralj spazio lovinu i nanišanio, puška se jako trznu, ispade mu iz ruku i opali. Na njegovu žalost, metak mu je otkinuo palac na lijevoj ruci. Prijatelj mirno gledajući šta se dešava i vjeran svojoj navici reče:“To je dobro!“ Na to pobješnjeli kralj urliknu:“Neee!!! To NIJE dobro. To NIJE dobro.“ I naredio da se njegov prijatelj baci u najdublju tamnicu.

Prošla je godina dana, kralj opet krenu u lov. No igrom slučaja, uhvatiše ga ljudožderi, svezaše ga i odnesoše u svoje selo. Skupiše drva, zapališe vatru i prinesoše kolac. I kada dovukoše kralja do vatre, vidješe da mu fali palac. I kako su bili mnogo sujevjerni i nisu jeli nikada čovjeka kome nešto fali, odvezaše kralja i pustiše ga na slobodu.

Kada je došao sebi, poslije susreta sa smrću, kralj se duboko zamisli nad sudbinom i sjeti se svoga prijatelja, koji je već cijelu godinu trunuo u zatvoru. Kralj naredi da se njegov prijatelj istog trenutka pusti na slobodu: „Bio si u pravu. – reče mu-  Zaista je bilo dobro što mi je metak otkinuo palac.“
I nakon što mu ispriča za svoju dogodovštinu sa ljudožderima, rasplaka se govoreći:“Osjećam se užasno zbog toga što sam ti napravio, bacajući te u tamnicu.“
„Ne!“ – odgovori prijatelj – „To je dobro!“
„Kako dobro?! Šta tu ima dobro što si proveo godinu dana u zatvoru?!
„Pa da nisam bio u zatvoru, sada bi me jeli ljudožderi.“ – bio je odgovor.

…Priča…

Nekada davno živela je devojcica koja je imala lošu narav. Njena majka joj je dala kesu punu eksera i kazala joj da svaki puta kad izgubi živce mora zabiti jedan ekser u ogradu.
Prvi dan je morala zabiti cak 37 eksera! Tokom sledecih nekoliko nedelja kako se je ucila kontrolisati, broj eksera zabijenih smanjivao se iz dana u dan.
Shvatila je da joj je lakše obuzdavati ljutnju nego zabijati ekser u tvrdu ogradu.
Napokon, stigao je dan kada devojcica nije izgubila živce ni jedanput! Kazala je to majci i ona joj je savjetovala da svaki takav dan koji prode u miru – izvuce jedan ekser.
Stigao je dan kada je devojcica rekla majci da više nema niti jednog eksera u ogradi! Majka je uzela kcer za ruku i odvela je do ograde, i rekla joj:
“Dobro si ucinila kceri moja…ali pogledaj rupe koje su ostale u ogradi…ograda više nikada nece izgledati isto! Kada kažeš nekome nešto u ljutnji povrediš ga. Kao da zabiješ nož u tu osobu i potom ga izvadiš napolje. Nema veze koliko puta kazes: “Žao mi je”..rana je ipak još uvek tu. Povrediti nekoga recima je ponekad gore nego fizicki. Prijatelji su naše retko bogatstvo i treba ih cuvati. Oni te nasmejavaju kada si tužna, ohrabruju te kada trebaš uspeti nešto u životu, pozajmljuju ti rame za plakanje, uši za slušanje i otvaraju ti srce.”

Priča…

Jednog je dana imućni otac poveo svoga sina da provede noć s jako siromašnom porodicom

, s ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju mnogo novaca za trošenje.

Na povratku kući, otac upita sina što misli o tom iskustvu, a sin odgovori: To je bilo jako lepo iskustvo, oče.

Naučio
sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri, mi imamo jako lep
bazen ali oni imaju reku, mi imamo sunčani krov ali oni imaju nebo sa
zvezdama i mesecom, mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom ali oni
imaju šumu.

Dok je dete govorilo, otac je ostao bez daha slušajući što mu sin kazuje.

Tada dete doda: Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni!

Robert Džejms Voler ‘ “Mostovi okruga Medison”

“Sada mi je jasno da sam se već dugo kretao ka tebi i ti ka meni. Iako ni jedno od nas nije znalo za onog drugog pre no što smo se sreli, postojala je neka vrsta nesvesne izvesnosti koja je radosno pevušila ispod našeg neznanja i koja nas je spojila. Kao dva usamljene ptice koje lete  preko velikih prerija po nebeskom proračunu, za sve ove godine i svih života mi smo se kretali jedno ka drugom.”

“Stari snovi su bili dobri snovi, nisu se ostvarili, ali sam srećan što sam ih sanjao.”

(Robert Džejms Voler “Mostovi okruga Medison”)

~Tako smo slični ti i ja, a opet tako beskrajno drukčiji.~

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa čeznja, u njega se smestila naša ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delić najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god težio i hteo, nikada me nećes dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio naš život, u njega se smestila naša sudbina. Tako smo slični ti i ja, a opet tako beskrajno drukčiji. Usprotivilo nam se čudnovato prostranstvo neodređenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne širi svoje ruke ne bi li me zagrlio.

Izmedju nas je more beskraja – ne veće, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znaš? To je more ljubavi i ono će nas zauvek spajati.


Priča

Čovek umire i odlazi na nebo. Anđeli mu kažu:”Odvešćemo te u raj, ali prvo da ti pokažemo pakao.”

Odvode ga na mesto sa ogromnom posudom punom svakakve hrane. Oko posude okupile su se gladne i jadne osobe. Svaka od njih ima kašiku dugačku po tri metra. Hranu mogu dohvatiti, ali je, zbog dužine, ne mogu prinijeti ustima. I tako, ove patetične osobe gladuju pored izobilja hrane.

Zatim ga anđeli odvedoše u raj.

Na njegovo iznenađenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kašikama od tri metra. Samo što su ovi zadovoljni, srećni, nasmijani i zdravi. “Zašto? U čemu je razlika da su ovi ljudi srećni i siti, a drugi gladuju?”, upitao je anđele.

“Pa zar ne vidiš?”, upitali su ga. Kada je pažljivo pogledao primijetio je da svaka osoba hrani kašikom susjednu osobu.

“Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su srećni i zadovoljni zato što su naučili put ljubavi.”


“Gvožđe se kuje dok je vruće”

Zazvonio je telefon. Dugo je zvonio. Konačno se javio.

On: Halo!

Ona: Ćao, ja sam. Dugo se nismo čuli, jako dugo.

On: Ne mogu verovati da si to ti, ali prepoznajem ti glas, da.

Ona: Da, predugo. Predugo sam oklevala da okrenem tvoj broj. Ni sama ne znam kako sam se na to naterala sad.

On: Da.

Ona: Našla sam tvoj novi broj na informacijama. Sva sreća pa nema puno muškaraca s tvojim imenom.

On: (Tišina) Kako to da si nazvala?

Ona: (Tišina) Pa, htela sam te čuti, videti kako si.

On: Nakon toliko vremena da me pitaš kako sam. Dobro sam, ide nekako. Živi se dan po dan. A ti?

Ona: Dobro sam.

On: Lažeš, osetim ti po glasu. Nikada nisi znala lagati.

Ona: Tebi ne.

On: Da, to je uvek valjalo kod nas. Barem se nikada nismo lagali.

Ona: Znaš… (Tišina) …nemam pravo to pitati, ali… je l’ se setiš ikada mene?

On: (Tišina)

Ona: Ne moraš odgovoriti, postavljam pitanja bez smisla. Previše je vremena prošlo. Imaš svoj život.

On: Naravno da se setim i nekada poželim da nije tako. Ali, uvek je isto.

Ona: Pitam se zašto sam to napravila. Zašto sam te oterala od sebe? Nikad mi to nije bilo jasno. Možda sam se previše plašila da ćeš biti kao i svi drugi, da ćeš i ti otići na kraju, pa sam te oterala. Terala te, a samo sam htela da ostaneš.

On: I ja sam hteo samo to – ostati.

Ona: Ja sam kriva za sve.

On: Ne, nisi ti kriva. I ja sam prebrzo digao ruke od tebe. Otišao ponosno muški, da bi sada sedio sam i razmišljao o tome kako je moglo biti da sam ostao.

Ona: (Tišina) I, kako si ti, jesi li oženjen? Imaš li porodicu?

On: Nemam. Oženio se jesam, ali nakon dve godine sam se i razveo. Bila je dobra, draga. Sve mi je želje ispunjavala, ali je nisam voleo. Trudio sam se zavoleti je, ali nakon nekog vremena shvatio sam da je to nemoguće, pa sam je pustio da ode. Sad se udala, ima dvoje dece i srećna je.

Ona: A, ti živiš sam?

On: Da. Živim sam. Naučio sam se na to. Navikne se čovek kad mora.

Ona: Da, navikne se čovek.

On: A, šta je s’ tobom?

Ona: Ja sam sama. Uživam kao i uvek. Dobro je.

On: Nikad se nećeš promeniti. Ali, nisi sretna.

Ona: (Tišina)

On: Ne moraš mi to reći, znam te toliko. Mirnija si nego što si bila pre.

Ona: Pa, eto bilo je vreme da i ja malo odrastem.

On: Da, ko bi rekao da ćeš i ti jednom odrasti i biti ozbiljna žena.

Ona: Da, morala sam i ja malo odrasti.

On: Znaš, često sam razmišljao o ovome. Sanjao da ćeš nazvati, da ćeš se pojaviti negde, onako iznenada. Zamišljao sam kako ću biti srećan ako te opet vidim ili čujem (Tišina) i jesam srećan, ali sam istovremeno i potišten.

Ona: Zašto?

On: Zato što mi je sad jasno da se neke stvari ne mogu vratiti na staro. Promenili smo se, nismo više djeca. Nismo više tako mladi i puni poleta, u stanju menjati sve.

Ona: Znam, znam da nije više isto, ali…

On: Nema tu više „ali“, znaš to i sama. Ne moram ti to ja govoriti, odrasli smo.

Ona: (Tišina) Znači… znači, kad spustim slušalicu…

On: Nećemo se više čuti, da. Neću te zvati, a nećeš n ti mene. Samo bi se povredili još više.

Ona: Znači nećemo se ni videti? On: Nećemo, to je bolje za nas oboje. Bolje da te ne vidim.

Ona: Htela bi te videti.

On: Nije stvar u tome da te ne želim videti. Želim to više od svega, ali znam da ne smem. Tako bi samo povredio sebe, a i tebe.

Ona: Znam. (Tišina)

On: Nisam te zaboravio, niti ću. Znaš to. Nikada te neću isterati iz svog srca, niti iz svojih misli. Tamo ću te čuvati dok sam živ.

Ona: (Tišina) Ali…

On: I nemoj se sada pitati zašto. Nemoj jedina! Tako je moralo biti. Sada bi najveća greška bila verovati da možemo nastaviti gde smo stali pre 12 godina.

Ona: Ne mogu dalje od onda. Od onog dana.

On: Znam.

Ona: Nsam htela da budeš nesrećan. Oprosti mi.

On: Nisi ti kriva. Ne možeš se kriviti što sam te zavoleo, previše zavoleo. Nisi ti kriva što ne mogu voleti drugu. Jednostavno je tako.

Ona: (Tihi jecaj)

On: Draga, vreme je da se pozdravimo i da završimo s ovom mukom. Molim te, napravi to zbog sebe i zbog mene. Nećemo se više kažnjavati. Ok?

Ona: (Tihi jecaj) Nemoj, nemoj spustiti slušalicu, molim te.

On: (Tišina) Nemoj plakati.

Ona: (Tihi jecaj) Volim te!

On: I ja tebe, ali ne možemo ovako. Ne možemo opet otvarati stare rane. Nemoj… nemoj misliti više na to. Živi život! Živi i seti me se kada spavaš, tamo možemo biti zajedno. Tamo te čuvam svake noći. Tamo imamo 19 godina i ništa nam se ne može dogoditi.

Ona: Ne želim ovo, ne želim da nestaneš.

On: Znam. Ni ja to ne želim, ali znam da je tako najpametnije. A, znaš i ti, samo što sada ne želiš to priznati.

Ona: Ne mogu spustiti slušalicu.

On: Onda ću ti pomoći još ovaj put, voljena. Pozdraviću te i reći ti da ćeš mi uvek biti u mislima i srcu. Živi, srećo moja, živi! Volim te! (Spuštena slušalica)

Ona: (Jecaj) I ja tebe volim. (Jecaj)

Prošlo je 40 godina. Nisu nikada više razgovarali, niti su se videli. Onda je on umro. Na njegovom spomeniku, u donjem desom ćošku, stajalo je malo ugravirano srce, a pored njega reči: Ovo je srce pripadalo samo njoj. Pored toga je stajao datum njihovog telefonskog razgovora. Tog hladnog zimskog jutra na grobu je klecala seda starica i tiho plakala. Suze su klizile niz njeno naborano lice, a njen dah je bio jedino što je bilo toplo. U naboranim rukama je držala jednu crvenu ružu. Dugo je tako nepomično klečala. Zatim se nagela, poljubila ružu i stavila je na grob. Otišla je polako u daljinu. Polako… Polako, kao da ne želi otići. Svake je godine dolazila na taj dan i donosila ružu. Uvek bi se zadržala 15-ak minuta i opet nestala. Jedne godine starica nije došla. Nije bilo starice. Nije bilo ruže. Samo prazan grob i snega na njemu. No, te noći zvezde su neobično jako sijale. Sijale su jer nije više bilo tuge, jer su konačno bili zajedno tamo gde su jedino mogli biti srećni zajedno – u večnosti.


Jedan Čiroki indijanac je ispričao svom unuku:
– „U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je Zlo – to je strah, gnev, zavist, žalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego.
Drugi je Dobro – to je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera.“
– „I koji vuk pobedjuje?“- upita unuk.
A stari čiroki odgovori:
– „Onaj kojeg hraniš.“

Categories

%d bloggers like this: