Nedostajati – Ton Telehen

“Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na vevericina vrata. – Bas lepo – rece veverica. – Ali nisam zato dosao – rece mrav. – Valjda ipak hoces malo marmelade? – Pa dobro… ali samo malo. – Ustiju punih marmelade, mrav isprica zasto je dosao. – Jedno vreme ne smemo da se vidjamo – rece on. – Zasto? – upita veverica iznenadjeno. Njoj je uvek bilo prijatno kada mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava siroko otvorenih ociju,a usta su joj bila puna zirove kase. – Da bismo videli da li cemo jedno drugom nedostajati – rece mrav. – Nedostajati? – Nedostajati.Pa valjda znas sta je to. – Ne – rece veverica. – Nedostajati je ono sto osecas kada neceg nema. – Sta onda osecas? – E, pa o tome se i radi. – Pa onda cemo jedno drugom nedostajati – rece veverica tuzno. – Ne – jer mozemo jedno drugo i zaboraviti. – Zaboraviti!Tebe!? – jauknu veverica. Veverica polozi glavu u sake. – Ja tebe necu nikad zaboraviti – rece ona blago. – Eto sad – rece mrav. – To tek treba da vidimo.Zdravo! I vrlo naglo izadje kroz vrata i spusti se niz stablo bukve.Veverica je odmah pocela da oseca kako joj mrav nedostaje. – Mrave – dozivala je – nedostajes mi! – Glas joj se odbijao o grane drveca. – To jos ne moze! – rece mrav. – Pa jos nisam ni otisao! – A ipak je vec tako! – doviknula je veverica. – Pa sacekaj jos malo – cuo se iz daljine njegov glas. Veverica uzdahnu i odluci da ceka.Ali, mrav joj je sve vise nedostajao.Povremeno je mislila na zirovu kasu ili na kukcev rodjendan, jos te veceri, ali mrav joj je opet nedostajao. Popodne nije vise izdrazala i izasla je napolje.Ali, nije napravila ni tri koraka, a vec je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan. – Tacno je – rece mrav. – I ti meni nedostajes. I nisam te zaboravio. – Eto vidis – rece veverica. – Da – rece mrav. Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otisli na reku da gledaju odsjaj talasa. zaboravila je da se ikada žurila.”

Advertisements

Categories

%d bloggers like this: