P. Koeljo – Veronika je odlučila da umre

Ludilo je nesposobnost da iskažeš svoje misli. Kao kad se nađeš u nekoj stranoj zemilji – vidiš sve, shvataš sve što se oko tebe dešava, a ne umeš da se izraziš i da zatražiš pomoć, jer ne razumeš jezik kojim se tamo govori. Svi mi smo to već iskusili. Svi smo mi, na ovaj ili onaj način, ludi.

Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala – P. Koeljo

Ljubav je uvek nova.

Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu –

uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo.

Ljubav ne može odvesti u pakao ili raj,

ali nas uvek nekuda odvede.

Treba je prihvatiti,

jer ona je hrana našeg postojanja.

Ako je odbacimo, umrećemo od gladi,

gledajući bremenite grane na stablu života,

bez hrabrosti da ispružimo ruku i uberemo plodove.

Treba ići za ljubavlju ma gde ona bila,

čak i kad to znači sate, dane, nedelje razočarenja i tuge.

Jer u času kad krenemo u susret ljubavi i ona kreće u susret nama.

I spasi nas.

P.Koeljo – Alhemičar

Sve što se jednom desi, ne mora se nikad ponoviti. Ali sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći put.

 

P. Koeljo “Alhemičar”

” – Zasto onda treba da slušam svoje srce?
– Zato što nikad nećeš uspeti da ga ućutkaš. Čak i ako se budeš pravio da ga ne slušaš, ono će uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajući šta misli o životu i o svetu.
– Čak i kad je sklono izdaji?
– Izdaja je udarac koji ne očekuješ. Ako dobro poznaješ svoje srce, onda to njemu nikad neće poći za rukom.Jer ćeš poznavati njegove snove i njegove želje i umećeš da se nosiš s njima.Niko nije uspeo da pobegne od svog srca. Zato je bolje slušati šta govori. Kako nikad ne bi došlo do udarca koji ne očekuješ.”

P. Koeljo…

“Reč je snaga. Reči menjaju ljude i tako i svet. Reč je najveće oružje i uništava bez ikakvih tragova. Pokušaj otkriti da li ti upotrebljavaš to oružje protiv drugih i da li oni isto upotrebljavaju protiv tebe i ne dozvoli ni jedno ni drugo.”

P. Koeljo – ” Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala”

Treba se izlagati opasnostima – govorio je. Čudo života možemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje – zajedno sa suncem – jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji – trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo, preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima – ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

P. Koeljo- Veronika je odlučila da umre

Čekati. To je bila prva lekcija koju sam naučila o ljubavi. Dan se zavuče u nedogled, praviš hiljadu planova, zamisljaš sve moguće razgovore, odlučuješ promeniti svoje ponašanje u određenim stvarima – i postaješ sve nestrpljiviji, čeznutljiviji, sve dok voljeni ne dođe.

A onda više ne znaš sta bi rekao. Ti sati čekanja pretvorili su se u napetost, napetost je prešla u strah, a strah čini da se sramimo izraziti osećaje…