“Niko osim tebe” Čarls Bukovski

Niko te ne može spasiti osim

naći ćeš se ponovo i ponovo

u gotovo nemogućim

oni će pokušati ponovo i ponovo

pod izgovorima, pod maskama

i silom

da te natjeraju da podlegneš, odustaneš

i/ili tiho umreš

 

niko te ne može spasiti osim

tebe

i biće dovoljno lako da ne uspiješ

tako lako

ali nemoj, nemoj, nemoj.

samo ih posmatraj.

slušaj ih.

zar želiš to da budeš?

bezličan, bezdušan, bezosjećajan

stvor?

zar hoćeš da doživiš

smrt prije smrti?

 

niko te ne može spasiti osim tebe

ti si biće vrijedno spasa.

to je rat koji nije lako dobiti

ali ako je išta vrijedno pobjede onda je

to ovo.

 

razmisli o tome.

razmisli o spasavanju sebe.

tvog duhovnog sebe.

tvog hrabrog sebe.

tvog pjevajućeg magičnog sebe i

tvog prelijepog sebe.

spasi ga.

ne priključuj se mrtvima u duši.

 

održavaj sebe

humorom i skladom

i na kraju

ako je neophodno

uloži i cijelog sebe u tu borbu,

bez obzira na izglede,

bez obzira na

 samo ti možeš da spasiš sebe.

 učini to! učini!

 i tada ćeš tačno znati

o čemu govorim.

  Wallpaper-on-The-only-person-that-can-save-you-is-You.

Čarls Bukovski, Niko osim tebe

Ivo Andrić – Sreća

Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenutci čiste radosti vrijede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provrdeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohtjeva. A minut čiste radosti ostaje u nama zauvjek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.

 

balloon-balloons-dress-h3rsmile.tumblr.com-happiness-happy-Favim.com-49804

Владислав Петковић Дис – Утеха

Мисао се губи, нестаје и тоне
у долини плача, где се нада купа,
где страдања живе, где се сузе роне
и где точак патњи клопара и лупа.

И док мисо спава, клонула, у миру,
извија се љубав на крилима ноћи,
и са собом носи разлупану лиру,
и креће се, чебди по мојој самоћи.

Као ехо среће, без шума и гласа,
преко тајних снова висинама стреми,
као зора небом зрачно се таласа,
као вече у ноћ губи се и неми.

И траг јој остаје, и слика се ствара:
Небо плаво, ведро, као њено око,
поглед који прича, теши, разговара,
појима и воли и гледа дубоко.

Ја осећам душу и своју и њену:
Обе, вечне, стоје на једном осмеху,
на једном простору, у далеком времену,
које каткад ступа и шапће утеху

 

comforting-friend-L

Miroslav Mika Antić – Kada mi nedostaješ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega…

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ…

alone-girl-landscape-nature-photography-favim-com-42505

Vladislav Petković Dis – Pijanstvo

Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: “Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.”

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

drink-alone

Pesme Tuge – Angel Kalinovik

Dvorac

Visoka stabla šuma sibirskih,
Ne uspeše da sakriju njegove najviše kule
I tek ko bi gledao sa planina dalekih,
Shvatio bi postojanje palate usnule,
Podignute zadnjom, velikom carskom željom
Tek oštro oko uz blagodat slučajnosti
Videlo bi okrugli, bledocrveni krov
Koji iznad ogromne šumske nepreglednosti
Odaje prisustvo gospodsko i šalje zov
Radoznalcu koji ne mari za oprez
Ali ipak, hajde, budimo iskreni
To jeste otkriće zanimljivo
Ali da istraži taj predeo skriveni
Zaista bi se retko ko usudio
Jer od njega te dele i prostor i strah

To je dalek put, kroz šume sibirske
Uz svetlosti malo, a mnogo nepoznatog
I za to treba mnogo hrabrosti istinske
Neizva|ene iz tu|eg, vec iz srca sopstvenog
Ta hrabrost bice ti jedini pratilac

Kad jednom taj put dugi bude pređen
Nakon dana i dana hoda kroz mrak
Zar|ali grb, divan, visoko postavljen
Na ogradi bez kraja… biće ti znak
Da si došao napokon do carskih vrtova

Kroz sijenku odškrinutih vratnica
Udi uz drhtavu škripu, polako
U prostrane vrtove, bez cveća i ptica
Pokrivene lišćem suvim i ti lako…
…možeš da korake učiniš mekim,
Baš kako strah nalaže

Ali već sada tebi je jasno da to nije mesto duhova
Kroz maglu vidiš oronulu lepotu
Prednje fasade, kipova i stubova
Koji i sada zazivaju divljenje

Tuga

Moja si verna pratilja,
čime da te nagradim
za sve ove godine vernosti

Bol

Nimalo te ne volim
Svakog gosta za tri dana dosta,
a ti si već predugo kod mene

Strah

Što te duže znam
Sve te se manje bojim
A znam te već jako dugo

Ljubav

Opisana u Bolu, Tugi i Strahu

Život

Život mi proždire mladost
A već se sprema da otegne
dane moje starosti
Nemam pravo da mrzim ikoga
Ali sudbina zato predmet je
Mog straha, očaja i mržnje

Vi koji mislite da čovjek
je hrabri kovač svoje sreće
očigledno još život niste okusili
sve je to laž, samo utjeha
Ne čekajte nakovanj i čekić
Već molite Boga da sve ovo što prije prođe

Pitanje

Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?

 

life-lessons-too-late

Tin Ujević “Samo je san stvarnost”

Samo je san stvarnost
Tu nema ni jučer, ni danas, ni sutra…

Preostaje samo nada i očekivanje.

Zbivanja su u mašti, a misli su snovi o snovima.
Povijest je niz halucinacija, čovječanstvo živi u opsjenama,
a pogiba sa laži na usnama.

Kada umrem, htio bih da moje ime pripadne ne jednoj ulici ni nekoj zvijezdi, no radije jednoj lijepoj, velikoj, mirišljavoj ruži.
Za mnom da zaplaču Marije, ali samo lijepe…
i da se skupe esencije proliju u ljubavnu izgaranje nad lomačom tijela.
Da smrt moja ne došavši prerano ni prekasno bude motiv za dublju, svečanu muziku energije
koja pročišćuje. Jer patnja mora da je zaslužila jednu vječitu ljepotu.
I sve ove riječi jednom nasumce bačene u vjetar, da se vrate drugi put, s dubljim stalnijim zvukom i čišćim značenjem,
da se dogodi saznanje proljeća.

3693681982_94240422cc

Nina Simone “Ain’t Got No (I Got Life)”

I ain’t got no home, ain’t got no shoes
Ain’t got no money, ain’t got no class
Ain’t got no skirts, ain’t got no sweater
Ain’t got no perfume, ain’t got no bed
Ain’t got no mind

Ain’t got no mother, ain’t got no culture
Ain’t got no friends, ain’t got no schooling
Ain’t got no love, ain’t got no name
Ain’t got no ticket, ain’t got no token
Ain’t got no God

And what have I got?
Why am I alive anyway?
Yeah, what have I got
Nobody can take away?

Got my hair, got my head
Got my brains, got my ears
Got my eyes, got my nose
Got my mouth, I got my smile
I got my tongue, got my chin
Got my neck, got my boobs
Got my heart, got my soul
Got my back, I got my sex

I got my arms, got my hands
Got my fingers, got my legs
Got my feet, got my toes
Got my liver, got my blood

I’ve got life, I’ve got my freedom
I’ve got the life

I’ve got the life
And I’m gonna keep it
I’ve got the life
And nobody’s gonna take it away
I’ve got the life

 

freedom-137140205

Desanka Maksimović – Po rastanku

I

Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, –
reci, da l’ te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća –
reci, da l’ te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?

II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog’o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek’o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog’o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni’
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek’o,
bila je laž.

The Bridges of Madison County

Francesca: Robert, please. You don’t understand, no-one does. When a woman makes the choice to marry, to have children; in one way her life begins but in another way it stops. You build a life of details. You become a mother, a wife and you stop and stay steady so that your children can move. And when they leave they take your life of details with them. And then you’re expected move again only you don’t remember what moves you because no-one has asked in so long. Not even yourself. You never in your life think that love like this can happen to you.

Robert Kincaid: But now that you have it…

Francesca: I want to keep it forever. I want to love you the way I do now the rest of my life. Don’t you understand… we’ll lose it if we leave. I can’t make an entire life disappear to start a new one. All I can do is try to hold onto to both. Help me. Help me not lose loving you.

Previous Older Entries

Categories

%d bloggers like this: